Jeste li ikad bili tako ljuti da vam se udaranje i uništavanje svega oko sebe činilo dobrom zamisli? Posljednjih nekoliko godina osjećao sam se baš tako. Na klackalici između bijesa i ravnodušnosti s ničime između toga. Neki me zbog toga mrze, a drugi me se boje. Ali ni jedni ni drugi ne mogu mi nauditi jer me jednostavno više nije briga ni za što i ni za koga.
Osim za Tatum.
Volim je tako jako da je mrzim. Mrzim što je se ne mogu osloboditi. Nekad smo bili prijatelji, ali ustanovio sam da joj ne mogu vjerovati, baš kao ni ikome drugome. Zbog toga sam je počeo povređivati. Tjerao sam je od sebe. Ali nisam mogao bez nje. Ona je moje sidro. Kad sam je zadirkivao, izazivao i zlostavljao, to me na neki održavalo na površini i omogućivalo mi da osjetim neku emociju.
Ali onda je otišla i sve zajebala. Nije je bilo godinu dana, a onda se vratila posve promijenjena. Kad je sada pritisnem, ona mi uzvrati… pa nisam siguran hoćemo li ikad više biti isti.
